Monthly Archives: March 2016

Virtuelna besmrtnost

Iako zvuči nemoguće, predviđanje je da ćemo do 2050. godine imati “virtuelnu besmrtnost”.

U budućnosti ćemo moći da budemo preneti i sklonjeni na internet. Tako će naša deca i unuci moći da imaju komunikaciju sa “nama”.

Privatnici ne mogu da sahranjuju

Posle odluke Ustavnog suda, Skupština grada Subotice menja odluku o važnoj komunalnoj delatnosti. Novom odlukom sve poslove sme da obavlja samo JKP “Pogrebno”.

GRADSKO veće Subotice usvojilo je juče (25. marta) novu Odluku o sahranjivanju i grobljima, po kojoj će sve delatnosti u vezi sa sahranjivanjem i održavanjem grobalja obavljati JKP “Pogrebno”, dok će poslove prevoza posmrtnih ostataka moći da rade i privatna preduzeća.

Odluka je doneta pošto je Ustavni sud odlučio da sahranjivanje u Subotici nije u skladu sa Zakonom o komunalnim delatnostima i naložio gradu da svoj akt o uređenju i održavanju groblja i sahranjivanju uskladi sa propisanim normativima.

– Na osnovu podnete inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti, utvrđeno je da nadležno javno preduzeće ne može poveravati drugim preduzećima poslove iz ove oblasti, jer je to u suprotnosti sa Zakonom o komunalnim delatnostima – navodi se u obrazloženju najviše pravne istance naše države. – Ustavni sud ukazuje da, za razliku od prethodnog zakona o komunalnim delatnostima, koji je predviđao da pojedine poslove iz okvira svoje delatnosti, javno komunalno preduzeće može poveriti drugom preduzeću ili preduzetniku, važeći zakon ovu mogućnost ne poznaje. Komunalnu delatnost održavanja groblja, sahranjivanje ili kremiranje, mogu obavljati isključivo javna preduzeća, ili privredna društva u kojima je većinski vlasnik (od najmanje 51 odsto) Republika Srbija, ili jedinica lokalne samouprave.

Naime, odlukom Skupštine grada iz 1998. godine, privatnim preduzećima velikodušno je omogućeno da obavljaju poslove sahranjivanja, pa je vremenom došlo dotle da privatnici imaju mnogo veći primat od gradskog preduzeća.

Primera radi, od 28 grobalja na teritoriji grada Subotice, JKP “Pogrebno” sahranjuje tek na desetak, dok na ostalima to uglavnom čine privatna preduzeća “Funero” i “Urna”. S druge strane, svu odgovornost za stanje na grobljima ima “Pogrebno”, dok privatnici ne snose nikakvu odgovornost, čak ni kada prilikom sahranjivanja naprave urbanistički haos.

Novu odluku juče niko od nadležnih nije želeo da komentariše, a konačnu reč daće u četvrtak (31. marta) odbornici gradskog parlamenta.

ČEKAJU VEĆ PET GODINA
IAKO je novi zakon o komunalnoj delatnosti donesen još 2011. godine, Skupština grada Subotice svoju odluku menja tek sada. Očigledno je da je nekome i više nego odgovarala ovakva neustavna situacija.

Pevanje na svadbama odlično se plaća

Pevanje na svadbama odlično se plaća, ali ne kao na sahranama! Rođaci pokojnika daju duplo veći bakšiš nego svatovi. Malo je čudno u početku – peva se i plače u isto vreme, ponekad se neko i onesvesti, ali šta je, tu je – posao je posao, kaže pevačica Dušica Ikonić.

Ona je u nekoliko navrata pevala na vlaškim sahranama u Negotinskoj Krajini, koje su poznate po tome što se, pored jecaja i leleka, na njima peva i igra, obilato se jedu razne đakonije, pije se dosta alkohola, a ponekad i kolo zaplete.

Bolje plaćeno od svadbe
– Njima je tamo to potpuno normalno. Kad neko umre, kao da je svadba u pitanju, pogodi se orkestar. Ako se za svadbu po članu orkestra plaća 500 evra, za pevanje na sahranama kreće se od 800 do 1.200 evra – navodi pevačica.

Ona kaže da nije znala za taj običaj i da je prvi put angažovana potpuno slučajno jer se u „pravom trenutku“ zatekla u tom kraju.
– Kad su me pitali da pevam na sahrani, bila sam šokirana. Tri puta sam ih pitala da ponove. Međutim, na kraju sam pristala – dodaje Dušica, koja je postala poznata po svom učešću u emisiji „Pinkove zvezde“.

Ona kaže da je pevala na četiri-pet sahrana:
– Muzičari se najčešće pozicioniraju u kući ili u dvorištu i sviraju dok se ožalošćeni okupljaju. Porodica naručuje pokojnikove omiljene pesme, pa sam tako pevala „Kuće male krečene u belo“, „Oče moj, veliki oče“ ili od Zorice Brunclik „Eh, kada bi me majka ponovo rodila“… Atmosfera je takva da čovek može da zaboravi da je na sahrani. To tako traje tri-četiri sata i završava se kad povorka krene na groblje.

Etnolog Bojan Jovanović kaže da običaj ima korene još u prastaro doba, kad su narodi prilikom sahrane praktikovali takozvani magijski smeh:

Magijski smeh
– Smejali su se ne bi li radošću obezbedili za pokojnika vitalnost koja je potrebna da lakše pređe u drugi svet. Pevanje na sahranama predstavlja istu stvar, cilj toga je da se mrtvacu napravi lakši prelaz iz života u smrt.
Psihoterapeut Zoran Milivojević kaže da je cilj ovakvih rituala da se porodica pokojnika lakše pomiri s tugom.
– Tuga je drugo lice ljubavi i, u situacijama kad neko ostane bez nekog bliskog, gubitak je teško podneti. Zato se ponekad veseljem negira tuga i evociraju se pozitivne uspomene na preminulog.

Činjenice
BACAJU ZEMLJU S GROBA NIZ VRAT
U nekim selima u istočnoj Srbiji učestalo je bacanje zemlje s groba niz vrat „da ti mrtvac ne dolazi u san da te davi“

Ako su u kratkom vremenu dva pokojnika iz jedne porodice preminula, u grob se sahranjuje kokoška kako bi treći član porodice bio spasen

Neki smatraju da nakon sahrane pop ne sme prvi zakoračiti u kuću jer će još jedan član porodice napustiti ovaj svet
Vlasi imaju i običaj da pokojniku, ukoliko je bio mlad i neoženjen, pronađu devojku koja bi se „venčala“ s njim. Ovaj brak traje godinu dana
U danima žalosti u mnogim mestima se ne pali televizor i ne sluša muzika, a ogledala se prekrivaju crnom tkaninom

Grobnice kao kuće
POKOJNIKA OTKOPAVAJU NAKON SEDAM DANA!
Jedan od neobičnih običaja u pojedinim selima u Negotinskoj Krajini jeste i otkopavanje pokojnika sedmog dana posle sahrane. To se činilo da bi ga još jednom „obgrlili“ sunčevi zraci, a familija umila i očešljala. Groblja u ovom kraju specifična su i po tome što se u njima nalaze ogromne grobnice, koje izgledaju kao kuće i opremljene su skupocenim nameštajem.

Top-pesme na sahranama
Snežana Ðurišić „Kuće male krečene u belo“
Aca Ilić „Oče moj, veliki oče“
Zorica Brunclik „Eh, kada bi me majka ponovo rodila“

Albanska muzika za zadušnice

Samo su retki uspeli da nađu svoje pokojne srodnike. Mila Delić je imala sreće, čupala je i sekla drače, došla do neporušene ploče, poljubila očevu sliku i ostavila mu dve jabuke.

”Ne mogu da ih nađem, evo, tu su mi bili otac i majka”, priča Mirko Abramović i nekom alatkom za krčenje šikare gura preko polomljenih nadgrobnih ploča veliku gomilu granja na srpskom groblju u Đakovici. Ide dalje, traži, pita samog sebe, ne može da prepozna to mesto. Taman je dečanski jeromonah Petar Rojević završio pomen na temeljima srušene crkve, kad su iz obližnje albanske kuće pustili toliko glasnu muziku da se čula na celom groblju. Užurbano traženje i potreba da se nađe neko bližnji ili neko za koga su vam rekli da bi mu trebalo zapaliti sveću, strah i uplašenost mestom u početku čine da se muzika i ne primećuje. Kad su sveće počele da gore, kad je iz raseljeničkih torbi izvađeno posluženje, kad je Mirko Abramović na sasvim drugom kraju groblja našao svoje, većina je zastala i shvatila da će uz albanske patriotske pesme obeležiti zadušnice i posetu svom rodnom gradu. „Moguće je da oni to namerno rade”, odgovorio je na pitanje novinarke Jelene Petković policajac zadužen za bezbednost i nije mogao da uradi ništa.

„Poniženje, poniženje”, govori Davor Stojanović i glas mu se ne čuje jer je pored ograde odakle dolazi muzika. Policija zaključava groblje, autobus raseljenih kreće put centra grada, na svakoj raskrsnici policajci, kola i ogromno obezbeđenje, grad je na nogama.

Kad bi bilo logike, elementarne pravde i razuma, vlasti iz Đakovice i Albanci ovog grada vratili bi svaki kamen, kuću, stan, oteto imanje njihovim srpskim sugrađanima. Podstakli bi povratak, našli posao, uključili proterane Srbe u život i tako ih utopili u apsolutnu većinu iz koje o njima ne bi dopirali retki ili gotovo nikakvi glasovi. Ovako, već deceniju i po, svaki dolazak Srba u svoj grad izaziva veliku pažnju, strah, često kamenice, proteste, polupane glave i automobile. Šta bi se dogodilo da se, nekim čudom, u svoj polusrušeni dom u Srpskoj ulici ušunja i prekonači raseljena srpska sirotinja.

„Gledam svoju kuću, gledam svoj stan, a ja ovde između i ne mogu da odem”, kaže Vojislav Dimić u crkvenom dvorištu, gde se dve đakovičke starice i dve monahinje raduju svakom svom sugrađaninu.

S druge strane, albanski strah od te grupe gradskih ljudi poprimio je epske razmere i, u međuvremenu, najpre u albanskoj tajnoj službi, a potom i u javnosti, Đakovicu pretvorio u grad koji je zabranjen za Srbe. Međutim, ova mala grupa ljudi toliko je autentična i vezana za svoj grad da su njeni potezi i upornost na ivici fanatizma. Juče je u Đakovicu došla cela porodica Ranka Đinovića, i oni taj postupak vide kao nešto potpuno normalno. Jasno je da nisu pristali na brisanje bivših života, posebnosti i pripadnosti, što se i ogleda u upornom vraćanju na samo dve gradske tačke – groblje i crkvu. Odatle, potpuno nebezbedni, oživljavaju i vide svoj grad. Većina bi odustala, kao što i jeste, ali ovi građani, umesto da za Božić – bez obzira na to gde i u kakvim uslovima žive – budu makar u toplom i s bližnjima, poniženi čekaju da donesu Badnjak u Crkvu Bogorodičinog uspenja. Kroz kišu kamenica, psovke, uvrede i kordon policije godinama proslavljaju svoje praznike, obnavljajući sećanje na izgubljeni grad. Često će se i od samih Srba čuti rečenica: „Nisu nam jasni ti ljudi, zašto ne ostanu tamo gde su, šta ih to vuče, zašto idu da provociraju Albance?”

Jedan od odgovora krije su vezi autentičnog stanovništva jednog orijentalnog grada sa svim njegovim simbolima, vekovima građenim u potpunoj obespravljenosti i trpljenju. Ta veza nema idejnu ili interesnu crtu, ona je do te mere povezana sa životom Srba i Albanaca da je taj život pretvorila u svedoka zla koje je ubilo jedan grad. To zlo je odlučilo da Đakovica postane prvi i jedini grad u Evropi u 21. veku u kojem su gradske vlasti odlučile da jedan hram zatrpaju zemljom i iznad njegovih ostataka naprave park i igralište za decu. Prethodno je hram rušen eksplozivom 1999, a potom, u martovskom pogromu 2004, dokrajčen i raznesen. Danas je na njegovom mestu zeleno brdašce, oko kojeg se nalaze klupe za odmor šetača i prolaznika.

„Ovde sam živeo kao čovek. Nikad ne bih mogao da sednem na tu klupu”, kaže Vojislav Dimić. Jasno je da bi svaki Srbin koji bi seo na tu klupu okrenutu prema njegovom zatrpanom hramu postao, između ostalog, i nepodnošljivi svedok nesreće koja je, ovim užasnim činom, zadesila i Albance.

Stranci i međunarodna zajednica sa svim ovim „balkanskim primitivizmima” nisu imali nikakvih problema, njihova pripremljena svest i savest imali su precizno „ucrtanu mapu puta i mesto u demokratskom razvoju novog društva.” Takav stav ih je „oslobodio” odgovornosti, čak i za svoja obeležja i spomenike. Zbog toga, šefa Unmika Bernara Kušnera nijednog trenutka – iako je bio pitan – nije zainteresovala činjenica da su na Starom groblju u Đakovici Albanci prekopali i odneli osam nadgrobnih spomenika francuskih vojnika stradalih u oslobođenju 1918. godine.

Ista ona sila koja je Srbe juče dovezla do zavičaja, ispraća ih do groblja Petrovac i sela van Đakovice. Tu je sve potpuno zaraslo, a kolona ljudi probija se kroz gustu draču, da bi sekirama na sredini groblja iskrčila mesto za pomen i posluženje. Samo su retki uspeli da nađu svoje pokojne srodnike. Mila Delić je imala sreće, čupala je i sekla drače, došla do neporušene ploče, poljubila očevu sliku i ostavila mu dve jabuke.

Iza svega ostaje tišina. Većina u ušima nosi onaj gorki zvuk muzike s gradskog groblja u Đakovici, ali i čvrstu nameru da se uvek vraćaju svom otetom i nezaboravljenom gradu.

Zadušnice

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici u subotu obeležavaju Zadušnice.
Zadušnice uvek padaju u subotu jer je Isus Hristos taj dan, uoči vaskrsenja, u nedelju, proveo upokojen.

To je dan kada pravoslavni vernici obilaze grobove najmilijih, daju pomene i pale sveće. Sećajući se svojih pokojnih predaka, hrišćanski vernici se na ovaj dan mole Bogu za oprost grehova i za svoje pretke.
Srpska pravoslavna crkva u toku godine obeležava jesenje ili Miholjske zadušnice, zatim letnje Duhovske, prolećne uoči Velikog posta i i zimske koje se zovu još i Mitrovske.
Na Zadušnice se u crkama služi parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, a posle službe se obilaze grobovi najbližih, gde se upali sveća i čita molitva. Ko ne može najmilijima da ode na grob, sveću zapali u crkvi.

Sveštenstvo SPC na Zadušnice pominje i reči Svetog Jovana Zlatoustog koji je besedio ovako: Pomozite pokojnima i pominjite ih. Ne oklevajte, dakle, da pomognete onima koji su otišli i prinesite vaše molitve za njih.
U istočnoj Srbiji se veruje da sveća upaljena na zadušnice gori sve do sledećih zadušnica. Takođe, postoji verovanje da ako se na zadušnice ne upali sveća, mrtvi će godinu dana biti u mraku.
Na zadušnice se u istočnim krajevima ne radi ništa sa vunom, a makaze su zatvorene, da bi i vučje čeljusti bile zatvorene.

Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, postoje četiri zadušnice tokom godine i svaka se obeležava subotom.
Prve su zimske zadušnice pred Mesne poklade, dve nedelje pred početak uskršnjeg posta. Druge su duhovske pred Duhove ili Svetu trojicu, slede zatim miholjske, i poslednje su mitrovdanske.