Category Archives: Vere

Pravoslavni verski običaji

Smrt Po hrišćanskom verovanju i učenju crkve, smrt je prelazak iz ovozemaljskog privremenog života u nebeski večni život. Zato se svaki hrišćanin celoga svoga života priprema za taj prelazak. Svaki čovek, još za života, odredi mesto gde želi da bude sahranjen, a kada dođe u stare godine, on sa svojim ukućanima ili prijateljima priprema sve šta je potrebno za sahranu jednog hrišćanina.

Samrtna postelja se u našem narodu zove mesto i sam događaj kada se pokojnikova duša razdvoji od tela. Obično se može na osnovu težine bolesti, i bolesnikova stanja zaključiti i predvideti skora smrt. Tada treba pozvati sveštenika da ispovedi i pričesti bolesnika, da bi se duša lakše rastala od tela. Negde se sačuvao običaj da se rodbina i prijatelji sa bolesnikom pred smrt opraštaju. On njima oprašta njihove uvrede i grehe prema njemu i obratno. Iz narodnog iskustva se zna, da duša pokojnikova koji je ispoveđen i pričešćen, i koji se oprostio sa svojim najbližima, lagano i tiho izlazi iz tela, kao ptica iz kaveza, i rasterećena leti nebeskim prostorima u carstvo nebesko. Opraštanje se vrši na sledeći način: Bolesnik pozove one, za koje smatra da se o njih ogrešio, i jedan po jedan prilaze postelji.
Onda bolesnik govori: “Oprosti mi, brate” (kaže ime, obično kaže i koji greh oseća na duši). Ovaj skine kapu, lagano se pokloni prema bolesniku i govori: “Bog da ti oprosti i ovoga i onoga sveta”.

Opremanje mrtvaca Čim se samrtnik počne razdvajati sa dušom, počne, dakle, lagano izdisati, priprema se sveća koja se pali, i stavlja iznad njegove glave, ili mu se stavi u ruke. Sveću pali najbliži i najdraži srodnik. Ocu ili majci sveću pali sin ili kćerka itd. Sveća se pali na sledeći način: Onaj koji pali uzme je, prekrsti se, celiva sveću, pali je šibicom i govori: Za pokoj duše moga (kaže srodstvo i ime). Bog da mu dušu prosti. Ostali prisutni tiho, šapatom izgovaraju – Bog da mu dušu prosti, i krste se. Sveća i njena svetlost simvolišu samoga Hrista koji je svetlost i koji osvetljava put duši svakoga čoveka koji u njega veruje. U narodu se smatra za veliku kaznu i prokletstvo ako neko umre bez sveće.
Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremi za ukop. Najpre se izvrši kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u svečano ukopno ruho. Kupanje vrši neki stariji čovek iz komšiluka ili žena ukoliko je žensko umrlo. Obično se telo istrlja vlažnim peškirima, muškarac se obrije, poseku nokti i obuče se novo odelo, koje pokojnik pripremi još za života. Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi, ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem; vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope.

Pripreme za sahranu Pošto od časa smrti pa do sahrane treba da prođe 24 sata, pokojnik prenoći i kući, i oko njega sede njegovi ukućani ili prijatelji, i danju i noću. Vode se ozbiljni razgovori, čitaju molitve za pokoj duše, i evociraju lepe uspomene na pokojnika. Ovo se obično radi u selu pošto pokojnik prenoći u kući. U gradovima ređe, jer telo pokojnika prenoći u kapeli.
Sutradan, jedan dan posle smrti, obavlja se sahrana. Rano, nekoliko komšija i prijatelja odlaze da kopaju grob. Običaj je da niko od rodbine ne kopa raku.
Rodbina, prijatelji i komšije se odmah obaveštavaju čim neko umre, i zakazuje se tačno vreme sahrane. Odmah se obaveštava i sveštenik koji treba da izvrši opelo nad pokojnikom. Blagovremeno se štampaju plakate i eventualno predaje čitulja u novine. Pošto smrt, često može biti iznenadna, domaćin ili ta kuća nisu spremni brzo sami organizovati pogreb, prijatelji i komšije pritiču u pomoć. Kada se dolazi u kuću gde je neko umro, izjavljuje se ukućanima i rodbini saučešće na sledeći način: Onaj koji dolazi, kako koga sretne od rodbine, u kući ili dvorištu, pozdravlja se sa njim, ako su bliskiji, poljube se tri puta u obraz i govori sledeće reči: “primite moje iskreno saučešće”. Domaći se zahvaljuju, i odvode goste u sobu gde je pokojnik. Ovaj zatim celiva pokojnika ili ikonu i krst, zapali sveću, položi cveće, odstoji malo pored odra i odlazi u drugu prostoriju za goste.

Opelo U zakazano vreme dolazi sveštenik. Njega dočekuje domaćin i vodi ga u prostoriju gde je pokojnik. Pošto sveštenik uzme potrebne podatke o umrlome, kovčeg sa pokojnikom se iznosi u dvorište, gde se vrši opelo. U mestima gde ima kapela, svi dolaze u zakazano vreme na sahranu, i u određeno vreme se vrši opelo. Najpre se podele svećice svima prisutnima, koje se upale i drže u toku opela. Za vreme opela, rodbina stoji sa desne strane kovčega, a kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. Dok traje opelo vlada potpuna tišina, i razume se, potpuna ozbiljnost. Krst stoji čelo glave pokojnika. Takođe, čelo glave postavlja se manji stočić na koji se stavlja žito, skuvano kao za slavu. U žito se stavlja jedna svećica Pored žita potrebna je i jedna flašica u kojoj je pomešano vino i ulje, (uspomena na svetu tajnu jeleosvećenja), kojim se posle opela preliva pokojnik.
Na stočić se stavlja i jedna čaša sa čistim vinom i kašičicom, da sveštenik na kraju opela prelije žito. Tu se još stavlja pogača i tacna sa medom. Pogača simvolizuje samoga Hrista koji je hleb života, a med sladost raja i večnog blaženog života.

Celivanje pokojnika Kada se opelo završi, najpre rodbina, a zatim svi ostali celivaju pokojnika ili ikonu i krst koji stoje na pokojnikovim grudima. Celivanje se vrši tako, što se polako prilazi kovčegu, i kad se dođe do njega, zastane se, prekrsti i pokloni, pa se onda celiva pokojnik, i tiho se kaže: “Bog da mu dušu prosti”.

Pogrebna povorka Kad se završi celivanje, kovčeg se zatvara, ali se ne zakiva, jer se na grobu ponovo otvara. Odmah se kovčeg diže na kola, ili se nosi na rukama. Formira se pogrebna povorka. Na čelu povorke ide krst sa desne strane, a žito, vino i ulje sa leve strane. Iza krsta i žita dolaze litije – barjaci i ripide. Iza njih idu mlađe osobe koje nose cveće. Iza cveća ide sveštenik koji usput peva odgovarajuće posmrtne pesme. Iza sveštenika nosi se kovčeg sa pokojnikom, čije su noge okrenute napred, a iza kovčega ide rodbina raspoređena po stepenu bliskosti sa pokojnikom. Iza rodbine ide narod. Od kuće do groblja, staje se dva puta i čita se mali pomen. Obično se staje kod raskršća, ili kod nekog mesta koje je vezano za pokojnika. Treći pomen se vrši na samom grobu.

Spuštanje u grob Kada se stigne do groba, kovčeg se spušta pored rake, dreše se ruke, noge i glava. Ukopnici to jest ljudi koji su kopali raku celivaju pokojnika, i neko od bliže rodbine. Zatim ce kovčeg zatvara, zakiva ili zavrće poklopac i spušta se pomoću konopaca u raku. Gde je to običaj, sveštenik prelije ostatkom vina i ulja kovčeg u raki, razbije flašicu o neku alatku kojom je kopana raka, uzima grumenčić od prvog iskopanog komada zemlje i baca na kovčeg. Takođe i prisutni bacaju po komadić zemlje, a negde se baca i poneki novčić govoreći: “Bog da mu dušu prosti”.

Osvećenje vodice Posle povratka sa groblja sveštenik kod kuće osveti vodicu u prostoriji gde je pokojnik izdahnuo, i gde je ležao dok je bio u kući.Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ostalih u kući. Običaj je u nekim krajevima, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu, tu svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je, možda, pripremiti vodu i peškir ako nema česma ili kupatilo, da narod opere ruke. Kada sa groblja stignu ukopnici, obavlja se obično večera za pokoj duše umrloga. Za tu su večeru vezani brojni običaji. Na njoj se negde prisutni služe žitom, medom i pogačom, a negde se to radi na grobu.
Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika, i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

Suvišni običaji Međutim, u nekim našim krajevima, za pogreb su vezani brojni suvišni, pogrešni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je, razume se, u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni. Ali u novije vreme, zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuje velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo, da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu, ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane. Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava, da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, i učesnici se počnu u pijanom stanju nedolično i neprikladno ponašati, što je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini. Protiv ovakvih pojava treba da se bori sveštenik i svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u našem narodu.

Crnina i vreme posle sahrane U znak žalosti za pokojnikom, rodbina od smrti počinje da nosi crno odelo. Žene crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor. To se nosi godinu dana, i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.
Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. Čak, šta više, potrebnije je, upravo, slaviti obzirom da se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika. Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i sl. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.

Trećina Sutradan po sahrani, uža rodbina izlazi na grob, gde pali sveće za pokoj duše umrloga. Trećina se zove, jer je to treći dan od smrti. Na grob se iznosi žito, vino, sveće, med, pogača, kadionica i tamjan. Negde se trećina obavlja sa sveštenikom koji vrši parastos ili mali pomen na grobu.
U nekim krajevima, izlazi se na grob u sedmi dan po smrti, ili u prvu subotu po smrti, i to se zove sedmina. Sve se vrši isto kao i na trećini.

Četrdesetodnevni pomen Od svih molitava za umrle koje crkva propisuje posle opela, najvažniji je četrdesetodnevni pomen ili parastos. Po učenju crkve, u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred Božiji sud. Najbolje je ako se taj parastos vrši tačno u četrdeseti dan, a ako je nemoguće, onda je dobro u subotu koja pada pre toga dana. Zašto subota? Subota je dan koji je crkva posvetila mrtvima, kada se posebno molimo za pokoj njihovih duša i kada izlazimo na groblja. Za taj parastos se priprema žito i vino, med i pogača, kadionica i tamjan, i sveće koje se pale na grobu i koje prisutni drže u rukama.Sveštenik se poziva da izvrši parastos na grobu, ili se donosi žito u crkvu pa nad žitom sveštenik vrši parastos, a rodbina posle toga ide na groblje, preliva grob vinom, nosi osvećeno žito i služe se njime na grobu.
Za ovaj četrdesetodnevni parastos, takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje “dušnog brava”. To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino može podvesti i opravdati, ukoliko je cilj klanja da se nahrani sirotinja i siromašni, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski običaj vezan za žrtvoprinošenje.
Polugodišnjica i godišnjica Posle šest meseci i jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao za četrdeseti dan priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje i pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće. Gozbe i ostalo nije crkveni običaj.

Zadušnice Četiri puta godišnje crkva je propisala posebne dane koji su posvećeni molitvi za umrle. To su zadušnice: u subotu pred Mesne poklade – zimske zadušnice, subota pred Duhove – letnje zadušnice, subota pred Miholjdan.- miholjske zadušnice i subota pred Mitrovdan – jesenje ili mitrovske zadušnice. Tada se izlazi na groblje, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, prekađuje grob, pale se sveće za pokoj duša umrlih srodnika i prijatelja i uređuje grob.

Groblja Groblja su mesta gde se sahranjuju naši umrli srodnici. Dužnost hrišćanska nalaže, da se u molitvama sećamo naših pokojnika, da se molimo Bogu za pokoj njihovih duša, palimo sveće, držimo parastose i pomene, podižemo im obeležja na grobovima (spomenike) i da njihove grobove držimo u pristojnom i urednom stanju. Nažalost, ni jedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. Da bi se tu stvari popravile, treba zajedno da radi i crkva i država. S druge strane, u pojedinim našim krajevima se ide u drugu krajnost. Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima imaju frižideri, televizori, kreveti itd. To je ružan običaj. Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Život na zemlji je kratak i spomenik ne može simvolisati večnost i vezanost za zemlju. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama, činiti dobra dela za pokoj njihovih duša, pomagati sirotinju, davati priloge crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.

Kremacija Važno je napomenuti, da spaljivanje mrtvaca nije hrišćanski običaj. Crkva krajnje snishodeći, prema rodbini pokojnika, odobrava opelo nad onim koji će biti spaljen. Kremacija ili spaljivanje je veliki greh pred Bogom.

AUTOR: PROTOĐAKON LjUBOMIR RANKOVIĆ

Obiđite grobove i zapalite sveće!

Srpska pravoslavna crkva (SPC) danas obeležava Zadušnice, dan koji je posvećen molitvama za umrle rođake i prijatelje.

Današnje Zadušnice nazivaju se Mitrovske ili jesenje, jer prethode velikom crkvenom prazniku Svetom velikomučeniku Dimitriju – Mitrovdanu, koji se uvek obeležava 8. novembra.

U spomen na subotu posle Raspeća i Hristov silazak u ad, crkva je četiri subote u godini posebno namenila molitvama za duše umrlih.

Pored Mitrovskih Zadušnica, postoje još i velike ili zimske Zadušnice, koje su uoči mesnih poklada, pred Vaskršnji (Časni) post, zatim letnje ili Duhovske, koje su pred Svetu Trojicu (pedeseti dan po Vaskrsu), dok su uoči Miholjdana (12. oktobra) Miholjske Zadušnice.

Takođe, poseban dan kada treba posetiti grobove svojih najmilijih Crkva je odredila i Pobusani ponedeljak, osmi dan od Vaskrsa. Prema narodnim običajima, tog dana se uređuju grobovi, a na humkama se ostavljaju crvena jaja, kao simbol vaskrsenja i večnog života.

Na Zadušnice se odlazi na groblje, pale se sveće, obavlja se parastos ili pomen, osveštava se žito i uređuje grob. Ko ne može najmilijima da ode na grob, trebalo bi sveću da zapali u crkvi.

Sveštenstvo SPC na Zadušnice pominje i reči Svetog Jovana Zlatoustog koji je besedio ovako: Pomozite pokojnima i pominjite ih. Ne oklevajte, dakle, da pomognete onima koji su otišli i prinesite vaše molitve za njih.

MOLITVA ZA POKOJNE

Pomeni, Gospode, oce i braću našu usnule u nadi na vaskrsenje u život večni,
i sve upokojene u pobožnosti i veri, i oprosti im svako sagrešenje,
hotimično i nehotimično, što sagrešiše rečju, ili delom, ili mišlju.
I useli ih u mesta svetla, u mesta svežine, u mesta odmora,
odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje,
gde gledanje lica Tvoga veseli sve od veka svete Tvoje.

Daruj im carstvo Tvoje i učešće u neiskazanim i večnim Tvojim dobrima,
i naslađivanje u Tvom beskonačnom i blaženom životu.
Jer si Ti život, i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu Tvojih, Hriste, Bože naš,
i Tebi slavu uznosimo sa bespočetnim Tvojim Ocem i Presvetim,
i Blagim, i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i uvekove vekova.

Amin.

Smrt i žalobni običaji

Razrađujući propise Tore o tugovanju dece za roditeljima, roditelja za decom i članovima porodice, rabini su doneli niz propisa koji određuju način ponašanja ožalošćenog i odnos drugih lica prema ožalošćenome. Svi ti propisi stimulišu nežan odnos prema umirućem i duboku brigu za ožalošćenu porodicu. Oni ujedno omogućavaju ožalošćenom da u periodu žalosti bude oslobođen svakodnevnih briga i aktivnosti. Mnoga mesta i mnogi gradovi stvarali su i svoje specifične žalobne običaje koji se u nekim pojedinostima međusobno razlikuju.

Hevra kadiša (na habrejskom sveto udruženje) je udruženje koje se bavi svim poslovima oko pranja i sahrane mrtvaca. Pored toga, članovi udruženja obilaze bolesnike i pružaju im utehu, siromašnima obezbeđuju lekara i lekove, pripremaju ožalošćenoj porodici prvi ručak posle sahrane i slično. Obavljanje ovih poslova se oduvek smatralo važnom verskom dužnošću, pa su to obavljale i ugledne ličnosti. Iako se organizacije sa sličnim zadacima spominju još u Talmudu, prva Hevra kadiša osnovana je u Pragu u drugoj polovini XVI veka, koja je kasnije služila kao uzor sličnim ustanovama. Ranije su članovi Hevra kadiše svoj rad obavljali samo dobrovoljno, a kasnije, naročito u velikim opštinama, bilo je plaćenih službenika.

Odnos prema umirućem

Posećivanje bolesnika je jedna od mnogobrojnih društvenih obaveza kojoj su Jevreji dali i religiozno obeležje. Jevrejin ne sme da bude ravnodušan ako mu se razboli sused ili prijatelj. Njegova je dužnost da ga obiđe, bez obzira na rasu, veru ili imovno stanje. Jer, u nevolji su svi jednaki. Suvišne posete treba izbegavati, jer one mogu više da škode nego da koriste bolesniku. U Bibiliji piše:

”Nemoj ga plašiti, nego ga teši i daj mu nade u ozdravljenje.. …ne zamaraj bolesnika dugim posetama, jer mu je dovoljna sama bolest. Uđi raspoložen, jer su njegovo srce i njegove oči usmerene ka onome koji ulazi.”

Ako je reč o siromahu, treba ga, pored utešnih reči, snabdeti onim što mu je potrebno; imućnog treba tešiti i olakšati mu stanje saosećanjem. Topao lični kontakt umiruje bolesnika zbog saznanja da u teškim trenucima ne pati sam.

Po jevrejskoj etici, ništa nije toliko dragoceno kao što je ljudski život i treba učiniti sve da bi se sačuvao i produžio. Propisi nalažu da se i Šabat mora prekršiti da bi se pomoglo bolesniku, čiji je život u opasnosti. Lekar je dužan da učini sve da produži život bolesniku. Ni u beznadežnim slučajevima, kada je u pitanju goses (osoba na samrti) ne sme se učiniti ništa što bi moglo da oslabi odbrambene snage bolesnika. On mora da ga leči kao da će ozdraviti i ne sme mu dopustiti da pomisli da nema nade. Zabranjeno je ubrzavati smrt iz samilosti (eutanazija) radi skraćivanja muka, kada je u pitanju neizlečiva bolest. Po shvatanju jevrejske religije, vrhovni lekar je Bog, koji leči ”slomljena srca i zaceljuje rane”, pa mu se zbog toga vernici obraćaju molitvama da izleči bolesnika i zaceli njegove rane.

Lice na samrti naziva se goses. Samrtnika ne treba ostaviti samog i prisutnost se smatra za dobro delo. Kad nastupi smrt, sin ili neko od članova porodice pažljivo sklapa oči i usta pokojnika.

Met micva je naziv za pokojnika bez rodbine koja bi bila dužna da se stara o sahrani. Obavljanje poslova oko sahrane met micva smatra se izuzetno dobrim delom.

Smrt i sahranjivanje

Aninut se naziva period od smrti do sahrane pokojnika. U tom vremenu, ožalošćeni rođak naziva se onen i ima poseban status. Jede u samoći, ne jede meso i ne pije alkoholna pića kako bi se u potpunosti posvetio pokojniku i poslovima oko sahrane. Onen je oslobođen mnogih verskih dužnosti, kao što su: molitve, stavljanje tefilina i sl. Aninut se ne primenjuje u slučaju smrti deteta koje nije napunilo trideset dana života. Aninut prestaje odmah posle sahrane, kada počinje Avelut. U periodu aninuta ima raznih običaja. Jedan od njih je da se iz kuće, u kojoj se dogodio smrtni slučaj, kao i iz dveju susednih kuća, izbaci sva voda. Neki tumače da izbacivanje vode predstavlja indirektan način objavljivanja smrtnog slučaja, jer Jevreji izbegavaju da budu nosioci loših vesti. Prolivanje vode služi, istovremeno, i kao upozorenje susedima na njihove obaveze prema preminulom i ožalošćenima. Postoje i mnoga primitivna objašnjenja za takav običaj, kao što je sujeverje da anđeo smrti pere u toj vodi svoj nož, ili da se time duša spasava od davljenja, odnosno da tu vodu pije duša koja odlazi.

Uobičajeno je, takođe, da se u kući žalosti ogledala pokriju ili okrenu prema zidu. U narodu se veruje da treba sprečiti dušu pokojnika da se ogleda. Neki opet smatraju da ne treba dozvoliti ožalošćenom da vidi svoj tužni lik u ogledalu, jer bi ga to još više ožalostilo.

Poštovanje mrtvaca ima veliku važnost u jevrejskoj tradiciji. U rabinskoj literaturi se zabranjuje omalovažavanje ili ponižavanje pokojnika. U Midrašu stoji da je bog ukorio Mojsija zato što je sa omalovažavanjem govorio o starima iz svoje generacije.

Običaj je da se telo pokojnika ne ostavlja samo. Ono se čuva danju, noću, praznikom i subotom. Zbog značaja koji se pridaje tom činu, čuvari (šomerim) se oslobađaju svih drugih verskih dužnosti, kao na primer vezivanja tefilina i sl. Postoje razna tumačenja ovog običaja. Sem poštovanja tradicije, koja ima korene u Bibliji, neki iz praznoverja misle da se telo čuva od zlih duhova, dok drugi smatraju da ga time brane od raznih štetočina. Posle spominjanja imena pokojnika, običaj je da se doda: ”Alav ašalom” (Neka mir bude sa njim). Ili: ”Zihrono livraha” (Neka sećanje na njega bude za blagoslov). Ako je pokojnik bio pobožan čovek, onda se dodaje: ”Zeher cadik livraha” (Neka sećanje na pravednika bude za blagoslov).

Taora ili rehica je naziv za ritualni obred pranja pokojnika, koji se obavlja pre sahrane. Zasniva se na biblijskom citatu ”… tako odlazi kako je i došao”, što se tumači da čoveka peru kada se rodi i zato ga treba prati i kada umre. Pranje, po pravilu, obavljaju članovi Hevra kadiše u zasebnoj kući, ili u prostoriji kapele na groblju, a ponegde i kod kuće. Rohacim (oni koji peru) odnose se prema telu koje peru sa najvećim poštovanjem. Za vreme pranja neprekidno gori sveća. Obred pranja počinje polaganjem tela na kameno ležište, na koje je prostrt čaršav. Topla voda se sipa na svaki deo tela, počev od glave prema nogama. Kosa se pere i češlja, a nokti čiste. Čaršav služi za sušenje pojedinih delova tela, tako da ruke ne dodiruju telo. Posle pranja, telo se umota u čiste čaršave, dobro osuši i zatim oblači u posmrtno odelo (tahrihim).

Tahrihim je posmrtna odeća od belog lanenog platna u koju se oblači mrtvac. Prema propisima, sastoji se najmanje iz tri dela, a šije se bez poruba i čvorova, sa širokim šavovima. Pobožni Jevreji još za života pripremaju svoju posmrtnu odeću. Postoji običaj, još iz talmudskih vremena, da se pokojnik sahranjuje sa talitom, koji je upotrebljavao za života.

U davnoj prošlosti pripremali su se luksuzni pogrebi i šila skupocena posmrtna odeća da bi se time ukazala počast pokojniku. Veliki izdaci su dovodili siromašne porodice u težak položaj. Stoga je Raban Gamliel, predsednik Sanedrina (60-118. godine), naredio da se pokojnici sahranjuju u jednostavnim platnenim odelima. Iz toga vremena potiče i običaj skromnog sahranjivanja. Do XVI veka, tahrihim su se šili u raznim bojama: crnoj, beloj, pa i šarenoj. Od XVI veka počela se upotrebljavati samo bela odeća.

Po strogim verskim propisima, mrtvački sanduk se pravi od ravnih neobrađenih dasaka, bez ukrasa i bez upotrebe metalnih eksera. U velikom broju zajednica i danas se koriste jednostavni sanduci bez ukrasa. U staro vreme, sahrane su se obavljale u sanducima od drveta, kamena ili ilovače, ukrašenim crtežima i natpisima. U XVI veku preovladalo je kabalističko stanovište da mrtvac treba da bude u neposrednom dodiru sa zemljom, čime se ispunjava biblijska izreka da je čovek prah i u prah će se vratiti. Ortodoksni Jevreji su se toga strogo pridržavali. Tamo gde je opšti zakon nalagao sahranjivanje sa kovčegom, oni nisu pričvršćivali donje daske, ili su ih bušili. Izuzetak se činio za kohanim (sveštenike). Njih su sahranjivali u kovčezima bez rupa, ali im se u kovčeg stavljala vrećica zemlje iz Erec Jisraela. U nekim opštinama, mrtvaci su sahranjivani sa štapom u ruci. Ovaj običaj potiče još iz talmudskih vremena, kada je rabi Jeremija tražio da mu stave štap u ruku pre nego što ga spuste u grob, da bi bio spreman za hodanje kada stigne obavest o dolasku Mesije.

Kod sprovoda odnosno pratnje nema razlike između bogatih i siromašnih, pobožnih i grešnih. Ispraćaj pokojnika na groblje smatra se izuzetno dobrim činom a da bi se on ispunio, dozvoljeno je prekidanje proučavanja Tore. U talmudsko vreme, pogrebna povorka se, na putu do rake, zaustavljala sedam puta. Običaj je da svi prisutni ubace u raku po tri lopate zemlje. Posle upotrebe, lopata se ne dodaje iz ruke u ruku, već se spušta na zemlju, kako se ne bi stekao utisak da jedan prenosi nevolju drugome. Prenošenje lopate iz ruke u ruku moglo bi se, takođe, shvatiti kao servilnost ili gospodstvo, a u prisustvu smrti svi su jednaki.

Ekshumacija je po jevrejskoj tradiciji zabranjena. Izuzetak se čini u izvesnim slučajevima, kao na primer, kada se posmrtni ostaci prenose u ”Svetu zemlju” ili sa nejevrejskog na jevrejsko groblje i sl.

Po Biblji, ne biti sahranjen bila je najveća nesreća koja je mogla zadesiti pokojnika. Čak i zločinac osuđen na smrt ima pravo da bude sahranjen. Dužnost je rodbine da sahranjuje svoje pokojnike; ako nema rođaka, onda je to dužnost jevrejske zajednice. Po jevrejskim propisima i običajima, sahrana se obavlja, po mogućstvu, što pre. Razlog nije, kao što neki misle, topla klima u Palestini, već to što se smatra da odlaganje predstavlja omalovažavanje pokojnika. Odlaganje sahrane je dozvoljeno ako se radi o odavanju posebnih počasti, ili ako treba sačekati rodbinu i sl.

Molitve

Kadiš je prastara molitva, nastala u Palestini, odakle je preneta u sve zemlje galuta. Izuzev poslednje strofe – koja je na hebrejskom – izvorni jezik Kadiša je aramejski, da bi bio razumljiv običnim ljudima koji nisu znali hebrejski. Prvobitno je Kadiš služio kao kratka molitva na završetku propovedi, koja se držala na aramejskom. Kasnije je uveden kao završetak pojedinih delova bogosluženja i na kraju javnog čitanja Biblije ili Talmuda. U XII veku, u vreme krstaških pogroma, Kadiš je postao molitva ožalošćenih. Pretpostavlja se da se Kadiš recitovao posle propovedi još pre dve hiljade godina a činjenica da se ne spominje Jerusalim i razoreni Hram, kao i jednostavan jezik, bez mističnih primesa, pokazuje da je Kadiš veoma star. O Kadišu se ne diskutuje u Talmudu, verovatno zato što još nije bio sastavni deo bogosluženja. Postoji pet vrsta Kadiša:

1. Kadiš derabanan (Kadiš učenjaka), koji se recituje posle čitanja Talmuda ili Midraša
2. Kadiš šalem (puni Kadiš ili Kadiš titkabal), koji recituje predmolitelj na kraju većeg dela bogosluženja
3. Haci Kadiš (pola Kadiša), koji recituje predmolitelj između dva dela bogosluženja
4. Kadiš jatom (Kadiš ožalošćenog)
5. Kadiš koji se čita na groblju posle sahrane

Suština Kadiša je izjava vernosti Bogu i prihvatanje njegovog suda u skladu sa načelom da je čovek dužan da oda hvalu i za nestreću koja ga zadesi kao što odaje zahvalnost i za dobro. U nesreći, kada smrt pogodi neku porodicu, kada je bol velika, a srce puno žalosti, sin pokojnika recituje naglas ”Jitgadal vejitkadaš šeme raba” (Neka se uveliča i posveti Njegovo ime). Najvažniji deo Kadiša je odgovor vernika koji glasi: ”Jee šeme raba mevarah lealam ulalme almaja” (Neka Njegovo veliko ime bude blagosloveno na veke vekova). Oko tog odgovora, koji se gotovo doslovno nalazi u knjizi Danijela (glava II/20), razvija se celi Kadiš. Kadiš se recituje stojeći, tri puta dnevno u toku jedanaest meseci u godini žalosti, kao i na godišnjicu srmti i to samo ako može da se obrazuje minjan.

Kadiš se u žalosti ranije čitao dvanaest meseci, za spas roditelja od mučenja u paklu, zbog mističnog verovanja naroda da bezbožnici provode u paklu najmanje dvanaest meseci. Da se roditelji ne bi izjednačavali sa bezbožnicima, vreme čitanja Kadiša je skraćeno na jedanaest meseci. Kadiš ima gotovo mističnu snagu. On predstavlja kariku između života i smrti jer povezuje generacije koje odlaze sa generacijama koje ostaju. Kadiš je duboko ukorenjen u svesti Jevreja i čini sastavni deo njihovog života. Čitanje Kadiša je postalo stvar ugleda i izraz poštovanja deteta prema roditelju. Običaji su se mogli menjati i nestajati, ali se Kadiš mogao čuti svuda gde su se Jevreji okupljali na molitvu.

El male rahamim (Bože koji si pun milosrđa) je molitva za pokoj duše preminulih, koja se kod aškenaza svečano čita ili peva prilikom sahrane i pomena. El male rahamim se čita ili peva i za sve jevrejske žrtve genocida, kao i za poginule borce. Sefardi imaju odgovarajuću molitvu, koja se zove ”aškava” (počivaj u miru). Običaj je da posle ”aškava” rodbina pokojnika daje priloge za hram, groblje i u dobrotvorne svrhe.

Azkarat nešamot (pomen za pokojnike)

Običaj da se u hramu, posle čitanja Tore, moli za dušu pokojnika. U molitvi, koja se zove ”Jizkor” (neka se pomene), pominju se imena pokojnih članova uže ili šire porodice (oca, majke, brata, sestre, deteta itd.), a zatim, u određenim prilikama, i imena pokojnih velikana i uglednih ljudu. Ovaj običaj je nastao u doba krstaških ratova (XI vek), kada su krstaši pobili mnogo hiljada nedužnih Jevreja. Opštine su njihova imena zabeležile u posebne knjige i čitale ih u hramu između Pesaha i Šemini acereta. Kasnije se taj običaj proširio na Jom Kipur, Šemini aceret, zadnji dan Pesaha, Šavuot i na godišnjicu pokojnikove smrti.

Tugovanje

Keria (hebr. Karoa – cepati)

Keria je naziv za prastari običaj cepanja odeće u znak žalosti. Danas se keria vrši za oca, majku, sina, kćerku, brata, sestru, muža, ženu ili na vest o nacionalnoj nesreći. Keria se obavlja stojeći jer, prema jevrejskom shvatanju, žalost i nesreću treba primiti uspravno. Jaakov je pocepao svoje haljine kada su mu sinovi doneli Josefovu haljinu natopljenu krvlju. Keria se obižno vrši na groblju, kod kovčega, pre sahrane. Za oca i majku odeća se cepa s leve strane prema srcu, a za ostalu rodbinu sa desne strane. Odeća se cepa nožićem, odozgo prema dole, u dužini jednog pedlja. Keria se obavlja i deci ispod trinaest godina. Ovaj običaj se ne vrši subotom i praznikom, a u nekim zajednicama ni u dane polupraznika. Ako vest o smrti rođaka stigne posle trideset dana, keria se ne vrši; jedino se za oca i majku vrši uvek, bez obzira kada je stigla vest o smrti. Cepanje odeće se, od najstarijih vremena, kod Jevreja smatralo znakom bola.

Avelut (hebr. – tugovanje, oplakivanje)

Avelut je ponašanje i duhovno stanje lica koje je u žalosti zbog smrtnog slučaja u porodici. Osoba u žalosti zove se avel. Postoje propisi (dine avelut) koji obavezuju članove porodice da žale oca, majku, sina, kćerku, brata, sestru, muža i ženu. Običaj oplakivanja mrtvih veoma je star. U Bibliji se govori o žalosti praoca Jaakova za sinom Josefom, Izraelaca za Mojsijem i Aaronom, Davida za Šaulom i Jonatanom itd. U starom Izraelu, u znak žalosti se razdirala odeća, navlačila vreća, glava posipala prahom i pepelom, sedelo se na zemlji, nije se šišalo i brijalo itd. Većina žalobnih običaja provodila se i prilikom nacionalnih nesreća, kao što je, na primer, razorenje Hrama. U doba Talmuda, umesto razdiranja odela, zadovoljavali su se samo jednim rezom kao znakom žalosti. Danas se, obično, zaseče deo odeće ili rublja (vidi Keria). Avelut počinje od trenutka završetka sahrane, kada je raka pokrivena. U Talmudu i u rabinskoj književnosti propisuju se četiri perioda žalosti:

1. aninut – period od trenutka smrti do završene sahrane
2. šiva – period od sedam dana posle sahrane
3. šelošim – period od 30 dana posle sahrane
4. šana – period od godinu dana posle smrti.

Poseta i tešenje ožalošćenih predstavlja dobro delo (micva).

Seudat avraa (hebr. – obed utehe)

Seudat avraa je naziv za prvi obed koji se priprema ožalošćenima po povratku sa sprovoda. Obed spremaju prijatelji ili susedi, u skladu sa jevrejskim propisima, prema kojima je zabranjeno ožalošćenima da prvi obed pripremaju sami. Taj običaj pruža prijateljima i susedima mogućnost da, na praktičan način, izraze brigu i saučešće. U Talmudu se kaže da je, u staro vreme, bogatima serviran prvi obrok u zlatnim i srebrnim košarama, a siromašnima u košarama od vrbe. Budući da su se time vređala osećanja siromašnih, rabinskim propisima je određeno da se prvo jelo svima donosi u košarama od vrbe. Prvi obrok se sastoji od tvrdo kuvanih jaja i hleba i ima simbolično značenje. U staro vreme, jaja su smatrana simbolom života i uskrsnuća. Pored toga, pošto je jaje potpuno zatvoreno u ljusci, ono podseća ožalošćene na ćutanje i uzdržavanje od suvišnih razgovora. Hleb je, naravno, glavna hrana ”jer hleb čoveku srce krepi” (Psalam104/15).

Ožalošćenima se iznosilo i sočivo, po ugledu na praoca Jaakova, koji je svom ocu Isaku pripremio goveđu čorbu sa sočivom da bi ga utešio zbog smrti Avraama. Prema tumačenjima učenih ljudi, sočivo je okruglo kao točak, a žalost je kao točak koji se okreće i, pre ili kasnije, svakoga sustiže. Po jednom dodatnom tumačenju, kao što sočivo nema usta, tako ni ožalošćeni nemaju usta, jer im je zabranjeno da pozdravljaju ljude.

Šiva (hebr. – sedam)

Šiva je period od sedam dana žalosti posle sahrane oca, majke, brata, sestre, sina, kćerke, muža, žene. Pod izrazom ”sedi šiva” podrazumeva se običaj da ožalošćeni ostane kod kuće prvih sedam dana žalosti, da sedi na podu ili na niskim klupicama, neobuven ili u mekoj odeći. Za to vreme, ožalošćenom se zabranjuje svaka delatnost, kuvanje, šišanje, brijanje, pranje rublja, odnosi sa ženom itd., kao i sve što ljudima pričinjava zadovoljstvo. Prema mladoj ženi ili devojci primenjuju se blaži kriterijumi. Običaj je da prijatelji i poznanici posećuju ožalošćene i da ih teše. Šiva ujedinjuje i izjednačuje ožalošćene, sedam dana u zajedničkoj žalosti. Postoje razna tumačenja o tome zašto prva žalost traje sedam dana. Jedno se bazira na rečima proroka Amosa: ”I pretvoriću praznike vaše u žalost”, a praznici Pesah i Sukot traju po sedam dana. Mirjam, Mojsijeva sestra, bila je izolovana od logora sedam dana zato što se pobunila protiv Mojsija (IV knjiga Mojs. XII/14-15). ”Zohar” daje mistično objašnjenje po kojem duša sedam dana luta tamo-amo, od kuće do groba, žaleći za telom. Ne zna se koliko je star običaj ”Šiva”. Jevrejski mudraci smatraju da je stariji od potopa, jer se u Bibliji spominje ”A u sedmi dan dođe potop na zemlji” (I knj. Mojs., g. VII/10). U Bibliji se pojam ”šiva” prvi put spominje kad je umro Jaakov: ”… i Josif učini žalost za ocem svojim za sedam dana” (I knj. Mojs., g. 50/10). Običaj je da svih sedam dana u kući žalosti gori sveća ili kandilo.

Šelošim (hebr. – trideset)

Šelošim su trideset dana tugovanja posle smrti bliskog rođaka (oca, majke, brata, sestre, kćerke, muža, žene), a počinju na dan sahrane. U tom periodu, ožalošćenom je zabranjeno da nosi nova odela, da se šiša i brije, da učestvuje na zabavama i svečanostima, pa i na venčanjima, obrezivanjima i slično, izuzev prilikom rođenja vlastitog deteta. Običaj je, takođe, da ožalošćeni u tom periodu promeni svoje stalno mesto u hramu. Veliki praznici (RošHšana) i hodočasni praznici (Pesah, Šavuot i Sukot) skraćuju ili ukidaju Šelošim. Ako vest o smrti bliskog rođaka stigne u toku od trideset dana od smrti (šemua kerova), onda je ožalošćeni dužan da se pridržava žalobnih obaveza šiva i šelošim od dana kada je stigla vest. Ako ta vest stigne posle trideset dana (šemua rehoka), onda šiva i šelošim traju simbolično samo jedan sat.

Rabini su odvraćali ljude od preteranog tugovanja. Oni su govorili: ”Tri dana za plakanje, sedam za tugovanje, a trideset za uzdržavanje od šišanja, brijanja i veselja”. U toku trideset dana, nastaje postepeni prelazak iz stanja tugovanja i oplakivanja u normalan život. Međutim, ako se radi o roditeljima, uzdržavanje traje punih dvanaest meseci.

Običaj je da ožalošćeni za vreme šelošim nose crno odelo, jer se crna boja smatra bojom žalosti. Legenda kaže da je Mojsije rekao Jošui: ”Posle moje smrti obuci se u crno!” Šimon Acadik (Simon Pravedni), koji je živeo krajem IV veka PNE predskazao je svoju skoru smrt. Kada su ga upitali kako on to zna, odgovorio je: ”Svakog Kipura, prilikom ulaska u svetište nad svetištima, pratio me neki starac obučen u belo, ali danas me je pratio starac u crno.”

Postoje razna objašnjenja za dvanaestomesečni period žalosti. Zohar daje mistično objašnjenje da se dvanaest meseci duša veže za telo. Talmud opet kaže da telo postoji dvanaest meseci i za to vreme duša silazi i ulazi u njega. Posle dvanaest meseci telo prestaje da postoji, duša se penje i više ne silazi.

Godišnjica smrti

Jarcajt je naziv za godišnjicu smrti. Iako je godišnjica smrti poznata još iz biblijskih vremena, izraz jarcajt je prvi put upotrebljen u XV veku kod aškenaza, dok sefardi za godišnjicu upotrebljavaju izraz anjos ili anju. Tog dana se drži komemoracija za roditelje, bližu rodbinu ili u čast zaslužnih i istaknutih ljudi. Običaj je da se na godišnjicu smrti odlazi na grob dok u kući gori sveća ili kandilo 24 sata. Postoji tumačenje po kojima je svetlo simbol duše i izaziva osećanje ljudske besmrtnosti. Mnogi poste na godišnjicu smrti. Post je izraz kajanja i ispaštanja i znak poštovanja pokojnika. Običaj je da se toga dana daje milostinja i čine dobra dela.

Jarcajt je kao i Kadiš vrlo važan i mnogi Jevreji odlaze u sinagogu najmanje jednom godišnje radi godišnjice. I danas, gde je teže sakupiti minjan i gde su sinagoge zatvorene preko sedmice, na godišnjicu se ljudi okupljaju i otvaraju sinagoge da bi se mogla održati služba i odati pošta pokojnicima.

Nadgrobni spomenik

Maceva je naziv za kameni spomenik koji se postavlja na grob pokojnika. Postavlja se najmanje po isteku šiva, a po pravilu, tridestog dana ili 12 meseci posle smrti. Ceremonija podizanja spomenika predstavlja naglašenu žalost i, po pravilu, završetak godine žalosti. Običaj postavljanja nadgrobnog spomenika je veoma star. Po Bibliji, Jaakov je podigao spomenik na Rahelinom grobu (I knj. Mojs., 35/20). Kasnije je Avšalom sagradio sebi spomenik u dolini Kidron ”kako bi sačuvao uspomenu na svoje ime.” Mnogo je takvih spomenika sačuvano do danas, kao na primer: grob kralja Davida u Jerusalimu, grobovi praotaca u Hebronu, grob Rahelin u Mahpelskoj pećini i dr. U Mišni se pominje podizanje spomenika na grobu pokojnika, dok Talmud ne preporučuje da se pravednicima podižu spomenici ”Jer njihov spomenik su njihove reči”. Međutim, Rabi Isak Lurija, poznati kabalista, smatra da spomenik ima uzvišeno značenje. Ranije su u Izraelu na sarkofazima i kosturnicama bili samo kratki natpisi sa imenima pokojnika i njegovog oca. Postepeno, natpisi su se proširivali i dodavan je dan smrti, kao i reči pohvale kojima su ožalošćeni izražavali ljubav i poštovanje prema pokojniku. U srednjem veku, ti zapisi na spomenicima su bili kratki i skromni. Rabi Jonatan Ajbešic (1690–1764), jedan od najvećih poznavalaca Talmuda svoga vremena, sastavio je za samog sebe sledeći epitaf: ”Svaki prolaznik treba da pogleda šta je ovde uklesano. Čovek koji je služio za uzor, vratio se u prašinu …” Od biblijskih vremena pa do perioda kada je podizanje spomenika postalo opšta praksa, vladao je običaj da se na grob nabaci gomila kamenja ili pokraj groba postavi vidljiv znak ili stubovi. To je imalo dvostruku namenu: da se telo zaštiti od divljih životinja i da se skrene pažnja prolaznicima, naročito sveštenicima da se tu nalaze grobovi.

Spomenici treba da budu jednostavni da bi se istaklo da su i siromašni i bogati u smrti jednaki. Podizanje skupih spomenika se oduvek smatralo za razmetanje. Aškenazi, po pravilu, postavljaju nadgrobne spomenike uspravno, a sefardi horizontalno. Na spomenicima potomaka levita često je uklesan vrč kao simbol njihove funkcije u hramu, a na spomenicima potomaka koanim često su uklesane ruke, kao simbol njihovog prava blagosiljanja. Ponekad, naročito u starije vreme, raznim simbolima su predstavljane profesije pokojnika. Mesto na groblju gde su sahranjene neupotrebljive verske knjige zove se Geniza. Spomenik na Genizi ukrašen je otvorenom knjigom od kamena.

Za jevrejsko groblje postoji više ulepšanih naziva, kao što su: bet olam – kuća večnosti, bet hajim – kuća života, bet moed lehol haj – dom svih živih itd. Ovi nazivi proizlaze iz verovanja da su ljudi na ovom svetu samo privremeno, a da im je pravo i trajno boravište na ”drugom mestu”.

Spaljivanje – kremacija

Jevrejska tradicija je nedvosmisleno protiv kremacije. Jevreji su od najranijih dana svoga postojanja pokopavali svoje mrtve. Jevrejski mudraci smatraju da je spaljivanje uvreda čoveka kao najsavršenije forme stvaranja. Po njihovom mišljenju, telo je hram i služitelj duše i treba ga čuvati od skrnavljenja. U rabinskoj literaturi, spaljivanje se opisuje kao idolopoklonstvo, iako ga je u izuzetnim slučajevima bilo. Tako u prvoj knjizi Šemuela (XXXI/12), posle pogibije Šaula i njegovih sinova u boju sa Filistejcima, možemo pročitati: ”I podigoše se svi hrabri ljudi i išavši svu noć skidoše telo Šaulovo i telesa sinova njegovih sa zida BetŠanskog pa se vratiše u Javeš i onde ih spališe.”

Iako jevrejski propisi izričito zabranjuju kremaciju, ne postoji propis koji bi zabranjivao sahranjivanje pepela kremirane osobe na jevrejskom groblju.